Литерарна секција Основне школе „Јован Цвијић“ је речима, ставовима, идејама подржала поштовање различитости и тако изашла у сусрет Дечијој недељи. Омиљена школска манифестација је ове године била посвећена свима који се разликују, онима којима је потребна подршка, разумевање, прихватање. Ученици Маја, Теодора, Милош, Дајана писали су радове на тему „Различити,а ипак исти“.

Различити, а ипак исти

Таман,
бео,
ситан,
дебео,
крупан,
самоуверен,
свој,
друштвен,
усамљени сој…
Свако има нешто
због чега је он тај,
чиме ће да заблиста,
чим досеже бескрај.
Заволимо посебност,
поштујмо туђи сјај!
Тако свет опстаје,
тако личи на рај!

Теодора,5-1

Различити, а ипак исти

Од малена уче нас
да се људи деле
на лоше,добре,
зле,тужне, веселе.

На људе друге вере,
друге боје коже.
Да ли нам звезде
другачије трепере?
Да ли нам се жеље
другачије множе?

Сви се ми рађамо,
растемо у људе,
сви једном скончамо
кад судњи час буде.

Па,ево сада људи
питам ја вас:
„Зар нисмо сви исти?
Ко лажима учи нас?!“

Дајана Тадић,7-1

Различити, а ипак исти

Живимо међу људима различите пути.
Неки су бели и црни, неки црвени, жути.
Боја коже не треба проблем да ствара,
већ да нас спаја љубав велика,права.

За другарство није важно
који језик је у причи.
Важно је да смо везани снажно,
да се друг са другом увек дичи.

Загрљај не види веру, боју коже,
већ топлину ока у ком се сунца множе.
Види да с руком у руци осмехе сејемо
и свет верним стиском грејемо.

Зато запамти да нема „моје“, “твоје“,
заједничким „нашим“ освајамо слободе,
путем на којем препреке не постоје,
јер звезде љубави нас до тамо воде.

Маја,5-1

Различити,а ипак исти

Од самог почетка човек је био комуникативно биће.Живео је, опстајао, борио се у групи јер је само тако
могао да преживи.
Нека друга група постајала би противник,непријатељ услед борбе за територију,храну. Али и због непознавања различитих од себе. Мартин Лутер Кинг је рекао:“Мржња се роди из страха,а страх из незнања.“ Човек се плашио јер није знао шта може да очекује од странца,од оног ко се од њега разликује.Страх га је чинио агресивним. Почиње подела на беле и црне, своје и туђе. Та врста страха се назива ксенофобија. У сусрету са групом различитом од своје,мир навике и блиског се нарушава, живот се мења. Човек не успева да прихвати другачијег од себе. Долази до
дискриминације. Непознаница се у његовом доживљају претвара у зло које треба уништити.
Нема лоше нације, народа, расе, припадника одређене религије.Постоје само лоши појединци. Они су у стању д осуде и људе који имају неки телесни инвалидитет за који нису сами криви и нису у стању да га излече,сакрију. Деца
су, најчешће из незнања, или одсуства васпитања и правилних савета, склона дискриминацији према људима са
оваквим проблемом.
Сада,када се чини да смо цивилизовани и прогресивни,не би требало да гледамо на физичке
недостатке, већ на унутрашњи свет особе, његове мане и врлине,таленте и умећа. Често су људи коме је одузета једна
врста снаге,обдарени неким другим предностима којима могу да унапреде свој град, завичај, државу, свет.

Милош Јовичић,8-1